fbpx

Игнорисање злочина агресије

Разговор Наташе Јовановић са Дејаном Мировићем, Катениним аутором, поводом проблематичног Закона о изменама и допунама Кривичног законика.


Како се десило да стандардe за утврђивање шта је злочин даје Међународни кривични суд са седиштем у Хагу, а не рецимо Конвенција о спречавању и кажњавању геноцида из 1948?
– Када се политика умеша у право, све је могуће, па и тумачење које у складу са британском резолуцијом о геноциду или са схватањима међународног права од стране опскурних личности попут Блера или Била Клинтона. На овај начин ми смо се одрекли Конвенције о спречавању геноцида из 1948. и прихватили стандарде суда који није део система УН. Међународни кривични суд је праведан у истој мери као и „наши пријатељи“ попут Тонија Блера или Бориса Џонсона, да не помињем Рудолфа Ђулијанија апологету бацања 10.000 бомби на СРЈ. То је суд који је чак брже и од Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију изгубио свој легитимитет. Само у овом месецу главни тужилац је успела да испровоцира Русију да повуче свој потпис са Римског статута и неколико афричких земаља на челу са ЈАР да се повуку из МКС, уз нескривену подршку Кине. То чак ни Карла дел Понте није успела да уради у тако кратком року. Оправдање по којем је МКС уведен у српско законодавство као некакав „арбитар“ геноцида због одлука ЕУ је више него неозбиљно. Одлуке ЕУ се у правној теорији дефинишу као секундарно право које важи само за одређене чланице или фирме. Дакле, може се тврдити да се одлука у правном смислу дефинише као правни акт између уредбе и упутства. Одлука нема опште и директно дејство као уредба. Пошто Србија није ни чланица ЕУ ни фирма (колико је мени познато), онда је и ово објашњење за измене српског КЗ више него бесмислено и на нивоу оног инфантилног Свилановићевог става да је статут Хашког трибунала изнад Устава Србије.

Како ће се нови закон односити према, рецимо довођењу у сумњу западне верзије злочина у Сребреници, а како према оправдавању бомбардовања СРЈ од стране НАТО?
– За разлику од Нирнбершког војног суда, Међународни кривични суд игнорише четврти велики злочин који регулише међународно право, злочин против мира или агресију. Римски статут Међународног кривичног суда у члану 5 став 2 фактички укида своју надлежности за кривично дело агресије и оставља је „будућим“ генерацијама без обзира што је злочин агресије био основ одговорности још на Нирнбершком суђењу и у случају Никарагва против САД пред Међународним судом правде. Професор Смиља Аврамов је још пре 20 година писала о том квазиправном трику САД, тј. о игнорисању злочина агресије.
У суштини, оваквим регулисањем српски законодавац је омогућио да буде кажњиво свако довођење у сумњу западне верзије злочина у Сребреници, али и да буду амнестирани сви они који оправдавају бомбардовање СРЈ од стране НАТО. У пракси, то би значило да сви они српски држављани који јавно одобравају став да је бомбардовање СРЈ осиромашеним уранијом без одобрења Савета безбедности УН било „добро“, неће кривично одговарати за ово примитивно величање злочина агресије, док ће српски држављани који су изгубили најближе рођаке у босанском рату, који сумњају у западну верзију злочина у Сребреници и сматрају да се у Кравицама и Братунцу такође десио злочин, могу кривично да одговарају по новом КЗ.

У којој мери се овај закон коси са чланом 10 Европске конвенције о људским правима који гарантује слободу изражавања?
– Члан 10 Европске конвенције о људским правима је можда и најважнији део тог међународног уговора уз члан 6 који регулише право на праведно суђење. Постоји богата пракса Европског суда за људска права када се ради о члану 10. Она нам показује да су ограничења слободе изражавања веома ретка и прецизна.
Слободе изражавања је у систему СЕ ограничена само интересима националног суверенитета, безбедности, борбе против криминала и неморала. Нема ни речи о њеном повезивању са међународним кривичним правом као што се покушава представити у српском КЗ. Србија је чланица Савета Европе (СЕ) од 2003. и сходно томе примењује и Европску конвенцију о људским правима. Њени грађани учествују у поступцима пред Европским судом за људска права у Стразбуру. Читав овај политичкоправни механизам Савета Европе се заснива на члану 10 Европске конвенције о људским правима који гарантује слободу изражавања. Међутим, српска Влада не само да је „суспендовала“ српско чланство у УН него и у СЕ.

Како тумачите тврдње да бојазан јавности није оправдана јер се српски Закон о изменама КЗ може односити само на негирање геноцида у Конгу будући да је Међународни кривични суд донео само ту једну пресуду о геноциду?
– Као јефтину пропаганду намењену за умиривање јавности која у суштини вређа здрав разум. У случају Жан-Пјера Бемба Гомба (политичара из Конга) само у једном поднеску главног тужиоца има преко десетак позивања на пресуде и одлуке Међународног кривичног суда за бившу Југославију укључујући и случај Толимир. Тачније, главни тужилац Међународног кривичног суда Фату Б. Бенсуда у поднеску од 1. 7. 2016. позива се на пресуду жалбеног већа Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију у случају Толимир од 8. 4. 2015. по којој је бивши начелник главног штаба ВРС осуђен на доживотну робију због оптужби за геноцид у Сребреници. У истом случају Жан-Пјер Бемба Гомбо судско веће доноси осуђујућу пресуду 21. 3. 2016. позивајући се неколико десетина пута на пресуде Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију, укључујући и пресуду у случају Вујадина Поповића оптуженог за геноцид у Сребреници и осуђеног на доживотну робију. Нема сумње да ће се преузимање западне верзије злочина у Сребреници од стране Међународног кривичног суда наставити.

Извор: pecat.co.rs