Јасеновац и Сребренички мит (2. део)

Предговор за књигу Биљане Живковић: „Јасеновац и сребренички мит“, Београд 2011, издавачи: „Хришћанска мисао“ и Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Јасеновац у светлу анатомије политичке похоте

Организатор холокауста над Србима 1941-1945. (што се поновило у бенигној форми педесет година касније) седео је у Ватикану док су извршиоци били оримљени Хрвати, уз помоћ муслимана као „цвијета хрватства“.

Бискуп бањалучки, Јово Гарић, у писму од новембра 1941. наводи како су „муслимани извршили акте неописаног дивљаштва према јадном православном становништву“(!).

С друге стране Авро Манхатан (у књизи „Католички терор данас“) цитира један део из меморандума официра који је послат „да заштити православне Србе од ужасних хрватских покоља“ августа 1941:

„За све време нашег путовања у правцу брда Јавор близу Сребренице и Озрена, сва српска села на која смо наишли била су потпуно напуштена. Али у кућама смо често пута налазили целу фамилију заклану. Чак смо наилазили на бурад пуну крви. У селима између Власенице и Кладња пронашли смо децу набијену на колац са њиховим малим удовима, згрченим од бола као да су инсекти били залепљени шпенадлама“.

Србофобија

Малобројни истраживачи који су се бавили проучавањем феномена србофобије (Ани Лакроа Риз у својој књизи „Ватикан…“ истиче ту свепостојећу трауму римских папа) и растућом потребом злочиначке помаме нашли су своје место у књизи „Јасеновац и сребренички мит“.

Прилози др Србољуба Живановића (који децидно тврди да геноцид над Србима није почео са Јасеновцем, нити је завршен са Јасеновцем), Лазара Лукајића (који давнашњи циљ Ватикана види у оствареном историјском спајању Босне и Хрватске) и Миливоја Иванишевића (који тачно уочава да за муслимане и њихови ментори не знају како да фалсификате претворе у доказе) – на надмоћан начин фактор истине уносе у феномен истине под забраном.

Америкаци су, наиме, успоставили посебне везе са папском црквом (од 1939. преко индустријалца Мајрона Тејлора, од 1941. ту су уз Тејлора њујоршки надбискуп Спелман и бискуп Флориде, Херли) ставајући акценат на масовну депортацију и ликвидацију Јевреја.

Али и – захваљујући америчком посланику код краљевске југословенске владе у Лондону – сатирање 400.000 Срба до половине 1942. године.

Најзад, америчко-ватиканска сарадња је окруњена 1946. реконструкцијом Ватикана, у коју је уложено 4 милијарде долара.

По принципу спојених судова ова сарадња је требало да задовољи обе стране, па се у ту погодбу одлично уклопио Gustav Hilger, Хитлеров службеник у Министарству иностраних послова.

Кристија Дивор / Christian Dewar у књизи „Порекло фашизма у САД“ (The Origins of Fascism in the United States) тврди за Хилгера да је био водеће лице задужено „за везу са СС јединицама за ликвидацију“ (Einsatzgruppen) које су побиле хиљаде Срба и Јевреја.

У ствари, Хилгер је егзекуторима погрома обезбеђивао измену боравка на новим дестинацијама како би им се заметнуо сваки траг.

По струци инжењер, Хилгер је био преводилац од поверења (рођен је у царистичкој Русији, 1886, у Москви) у односима између Рибентропа и Молотова, односно Хитлера и Стаљина.

После предаје у Салцбургу, депортован је 19. маја 1945. у САД (Fort Meade) и од тада је његово конспиративно име било Stephen H. Holcomb а потом Arthur T. Latter од 1950, од када ради за CIA-у и State Department.

На тако важном месту, најзаслужнији је за заустављање преиспитивања злочина у Јасеновцу и очување папске екстратериторијалности, када су у питању злочини који су се одвијали уз благослов ватиканског првосвештеника.

У истом кључу анатомије патобиографије европског и америчког новог поретка јављају се исти они политички апетити који су красили осовину Рим – Берлин. То је и разлог што је уложен велики идеолошко-медијски напор да се и „Случај Сребреница“ претвори у оптужницу свеукупног српског народа. Међутим, манипулисање похрањенима у Сребреници (срамно и бестидно се лицитирало са 16.000, 14, 12, 10, па 8.000 мртвих) претворило је овај „случај“ у амерички бошњачки мит. Уједно то је и начин да се питање програмираног распада Друге Југославије отпреми у далеку историју, а одговорност нове алијансе (Вешингтон – Рим – Берлин) одгурне у политичку и моралну маглу.

Сребреница је највећа и најбоље упакована политичка лаж XX века.

Зато у мезарју у Поточарима почива 2.500 побијених (што је такође подложно преиспитивању), иако медији и даље оперишу са цифром од 8.000 жртава??

Није ли још Филип Корвин, представник УН у Босни и Херцеговини, дао до знања да је било лицитирања сребреничким жртвама.

Он је изјављивао више пута како је чак и цифра од 7.000 побијених, са којом се често „барата у међународној заједници – једно неодрживо претеривање“!

Такође, Ричард Голдстон, тужилац Трибунала у Хагу је, поводом Сребренице, „окарактерисао квалитет обавештајних података које су доставиле САД – разочаравајућим“. Штавише, Голдстон је  додатно тражио (што је потврдио и новинару Андреасу Цумаху 30. новембра 1995) од Клинтонове администрације допунске информације о Сребреници – али се „вратио из Вашингтона празних руку“.

Као утваре, протежери нове глобалистичке и лихварске утопије владају из сенке, окружени сектама, невладиним организацијама као пошастима наступајућег трећег миленијума и доусавршаваном езотеријом која је прешла пут од жудње темплара и масона да открију „златну грану“ – до банкократије као идеалног модела владавине.

Разумљиво да ће припадници ове алијансе учинити све да истина о српском мартиријуму не дође у јавност, па њој жртвују и најновију поражавајућу истину да је највећи број жртава (8.225, иако не и коначан) у рату 1991-1995. сустигла страшна смрт у граду Сарајеву.

Напоменимо да је 1995. војска Републике Српске прошла кроз „50 села која су се налазила у заштићеној зони и никоме ни длака са главе није фалила“.

Како су, пак, Срби пролазили у заштићеним зонама то говоре описи ратишта широм бивше Југославије, односно цифре и ритуални злочини које су хрватска или муслиманска војска чиниле у последњем индукованом сукобу.

У том злочиначком импровизаријуму није необично да учесници у удруженом злочиначком подухвату живе од афера (Јасеновац) интернационализације измишљене приче (Сребреница) или одбране „истине“ – какав је случај са хрватским сисачким бискупом Владом Кошићем који тражи хитно укидање дипломатских односа са Србијом.

Кошић је крајем септембра 2011, проповедајући пред представницима МУП-а поводом Дана полиције, додао да је необично да се „двадесет година после страшног зла које се обрушило на Хрватску – и суседну БИХ – и даље изокреће истина и покрећу оптужнице против бранитеља херојског града Вуковара, а за геноцид над српским народом“.

Ако политика, ма и у једном сегменту треба да служи хуманистичком идеалу онда Хрвати католици и муслимани Бошњаци треба да се ослободе наметнуте им холивудизиране биографије.

Напросто, америчка истина о догађајима у Хрватској и Босни, као и о програмираном распаду Југославије, није ништа друго до лаж и плод једне профитне и расистичке политике.

Према томе: докле год истина мртвих Срба и прогоњених Срба не постане истина живих Хрвата католика и муслимана Бошњака – дотле ће хрватска и бошњачка политичка садашњост бити препознатљива по томе што ју је сустигла политичка прошлост.

Мера српског молитвеног сећања

Јасеновац је мера српског молитвеног сећања, саборног достојанства распетог народа и истине која се не може замрачити глобалистичким „гмижућим фашизмом“ (Ноам Чомски).

У историји савремене Европе и римокатоличке цркве овај хрватски логор (који чини комплекс засебних целина: Крапје, логор број 1; Брочице, логор 2; Циглана – 3; Кожара – 4; Уштице – 5; Млакве – 6; Стара Градишка – 7) и први логор и стратиште за децу у Другом светском рату – уз Метајну на Пагу, немогуће је истиснути из историје најмонструознијих злочина.

Несумњиво, у том кључу се налази и огледа индивидуална и колективна историја не само усташке психопатологије, већ и знатног дела хрватског народа.

Као парадигма прошлости, Јасеновац је много више парадигма балканске и европске будућности.

Свест о притајеној неизвесности је и главни разлог настанка књиге која је пред нама.

Да нову садашњост не би сустигла прошлост Биљана Живковић је, бирајући жртве и сведоке истине, сачинила књигу достојну поштовања.

Биланс те србофобије (коју Анте Павелић с поносом истиче: „Заједничка идеологија коју исповедамо запечаћена је у Риму“) забележили су и италијански војници, фотографишући Хрвате са два ланца језика и очију око врата.

Сцену, „са корпом од ’врбовог прућа‘ на столу описује и Курцио Малапарте“ на чије питање Павелић усхитно одговара: „Поклон мојих верних усташа. Двадесет кила људских очију“.

Ову врсту фанатизма поновиће и Туђманови бојовници 1991-1995. попут Манде Матић, припаднице Збора народне гарде Републике Хрватске (ZNG RH).

Заробљена је у Вуковару, 1991, а у својој изјави признала да је убила већи број југословенских војника, „можда десет“, и једно дете, „од десет једанаест година… Заклала сам га испред његове куће у Козарачкој улици“.

Њен порив за убијањем особа које јој нису скривиле усмеравао је католички свештеник у њеном селу Штитару: „Говорио би: они (Срби) морају бити уништени, убијени, заклани. На свакој миси је понављао: То нису људи… Нека већ једном нестану са овог поднебља“.

Бројни подаци потврђују суморан и фанатизован карактер Анте Павелића, тако да се и све монструозне сцене уклапају у слику хрватске војне беспризорности.

„Већ за првих осам месеци клерофашистичког режима“ (К. Дешнер) број усташких жртава достигао је цифру од 350.000 уморених на начин који је до тог тренутка људском уму био апсолутно стран.

Благослов Ватикана лебдео је над уморенима, као заштитни знак Божијег посланства Поглавникових и Степинчевих усташа.

Био је то крсташки обрачун са шизматицима које није спасавало ни мирење са насилном променом вере. Уосталом, усташе су се држале принципа, заједно са браћом у Христу, безочним фрањевцима, да ново крштење и прелазак у нову веру спасава душу, а не и тело.

Како су завршавали представници СПЦ прецизно сведоче мучења преко 500 православних свештеника и српских епископа.

Осамдесетогодишњи сарајевски митрополит Петар Зимоњић је био удављен, шездесетседмогодишњем епископу из Бањалуке, Платону Јовановићу, потковали су ноге, па њему и свештенику Душану Суботићу, док им је на грудима горела ватра, ископали очи и одрезали нос и уши…

У Загребу, где су резидирали католички примас Степинац и папски легат Марконе – мучили су православног митрополита Доситеја толико да је сишао с ума.

Стотине мостарских Срба везали су жицом, стрељали и побацали у Неретву, као што су то радили и са Србима поред река Уне и Саве.

„У бјеловарском срезу усташе су 28. априла 1941. наредиле свештенику Божину и учитељу Ивановићу“ да са групом од 250 мушкараца и жена „ископају јаму, везали им руке и живе их сахранили“ (К. Дешнер, „Политика римских папа“, књ. 2, одељак – Пије XII).

Већ у јулу 1941. хрватске „отеловљене сатане“, усташе, „убиле су у црквама, на улицама и пољима преко 100.000 српских мушкараца, жена и деце“ (К. Дешнер).

У Загребу су на јавним местима висили натписи:

„Забрањен приступ Србима, Жидовима, Циганима и псима“.

Срби су носили плаву траку са словом „П“ (православац) или црвену на којој је писало „Serben“.

Папин божански благослов није умањио читаве архиве италијанских и немачких документа о беспризорним и масовним злочинима Хрвата.

Ни порука папина, јула 1943, изречена пред усташким министром Синчићем – када је хвалио Хрвате „као народ добрих католика“ – не може умањити чињеницу да су у НДХ (која је заузимала 102.000 квадратних километара – односно две петине Краљевине Југославије) хрватски џелати папофили починили бестидан погром православних Срба.

По специјалном посланику немачког Министарства иностраних послова, Херману Нојбахеру, „на основу извештаја који су допрли до мене ценим да је број оних који су голоруки поклани три четвртине милиона“ (К. Дешнер).

Како је Други светски рат одмицао то је и бестијални план папе Пачелија сплашњавао. Осовина Рим – Берлин није више обећавала злочиначку сигурност. У то време, Американци већ увелико започињу разговоре са папом о дистанцирању од Хитлера, уцењујући га злочинима над Јеврејима, Србима и Циганима – од којих се он никада није оградио.

То су преговори које је водио познати амерички индустријалац Мајрон К. Тејлор који је „до 1944. године седам пута био у краћим или дужим посетама Риму“. Папа се с тугом одвојио од својих истомишљеника, али није губио из вида да папство мора бити на страни моћи и утицаја. Зато Пије XII у свом телеграму Рузвелту 19. јуна 1944, истиче сродност између идеала хришћанства и америчке демократије. Био је то, у ствари, почетак који је обећавао, јер папа „преузима улогу коју му је наменио светски капитал“ и пристаје на „реконструкцију“ Ватикана.

У новој брижности за папократију, Американци који немају своје светитеље исхитрено добијају, 1946, за своја четири надбискупа кардиналске шешире, а у ватиканске фондове почиње да пристиже прилив од проверених пријатеља: 18% од Немачке и 35% од Америке.

Проширење алијансе (Вашингтон – Рим – Берлин), међутим, није имало за циљ једино успостављање новог поретка света, већ и прекрајање историје.

Нацистички и папократски злочини се, у име политичке етике и будућег тријумфализма, гурају у историјски депо, па није чудо што се римокатоличка SUMA INIURIA административно адактира. Тако и Пачелијева фабрика смрти, Јасеновац, нестаје у магли патобиографског прагматизма.

Чини се да су то били једини разлози што се, на почетку успостављања новог поретка света, „Хитлеров заменик армијског бискупа, Вертман“, од 1952, активно укључивао у „војно душебрижништво Савезне војске“, као што је реинкарниран и папски конкордат са Хитлером из 1933. одлуком немачког Савезног уставног суда 1957. године, чиме је обезбеђено његово даље важење.

Да би се папа уверио како Американци на њега веома озбиљно рачунају, некадашњи министар одбране, Штраус (који је сарађивао са армијским бискупом САД, Спелманом) – „заједно је са католичким бискупом савезне војске, Венделом, предузео заједничко ходочашће до Мајке Божије у Лурду“.

На тај су начин „војнички сусрети НАТО“ и међународни католички сусрети војника прерасли у евроатлантску традицију.

Папски римокатолички Кремљ, који се уградио у темеље најјезивијег државног уређења, фашистичког и нацистичког, одмах се, крахом овог крволочног мастодонта престројио под амерички војни шињел.

То је и разлог што Ватикан није, у име Христа и хришћанства, мира и људских права, реаговао против немачког неомилитаризма.

Наиме, иако су САД марта 1946. донеле „Закон о ослобађању од националсоцијализма и милитаризма и изводиле свој циркус денацификације, са нарочитим поштеђивањем највећих кољача, немачких генерала“ (К. Дешнер, „Политика римских папа“, књ. 2, стр 247) – оне су бригу за немачку војну душу показале већ 9. априла 1947, када су донеле одлуку о поновном наоружавању Немачке.