Јован Скерлић: Светли дани

Поводом 100 година од смрти Јована Скерлића, који је селективном идеолошком историографијом представљен као искључиви борац за „европеизацију српске културе“, преносимо његов текст „Светли дани“, који осликава сву дубину разочарања у Европу после блиставих победа српске војске у Балканским ратовима.

Наде које су у вековима таме и страдања одржавале Српски Народ, снови толиких нараштаја српских, данас се у велико остварају. За три недеље дана Стара Србија и Северно Западна Маћедонија, драге земље наше славне прошлости, где је сваки камен за нас једна историјска успомена, ослобођене су; цео Балкан враћа се у руке балканским народима, и у рици топова и у румени пожара одиграва се последњи чин величанствене историјске драме: борбе Европе и Азије, цивилизације и варварства.

Као у сну, муњевитом брзином, нижу се огромни догађаји који из основа мењају судбину Српскога Народа и целог Балканског Полуострва, помичу међе европске цивилизације и из темеља тресу целу стару Европу. Дан за даном стижу крупни, невероватни гласови. Српске војске освојиле: Нови Пазар, Сјеницу, Пријепоље, Нову Варош, Бијело Поље, Плевље, Криву Паланку, Приштину, Митровицу, Вучитрн, Феризовић, Гилане, Кратово, Куманово, Скопље, Велес, Тетово, Гостивар, Пећ, Призрен, Прилип, Ђаковицу, Кичево – и сваки дан листа се продужава! Над четири старе српске престонице, над Приштином, новопазарским Расом, царским Скопљем и Призреном поносно се вије тробојна застава српска. На косовском разбојишту, у белој Грачаници цркви, одслужен је помен за навек освећеним косовским витезовима. Србијанска и црногорска војска састале се у Новопазарском Санџаку, Србија и Црна Гора најзад, после толиких напора, додирнуле се. Дивљи Арнаутлук, који је као крвав и отрован цвет никао на згариштима српских села и у локвама српске крви, саломљен је и подигао је у вис белу заставу предаје и покорности. Долином Вардара као помамна горска бујица јуре ка класичном Југу победоносни пукови српски, и доживљује се оно што је наш песник сневао Ha гробу војводе Дојчина у Солуну:

А и нашто црног кипариса грана?

Дан помена стиже. Тога славног дана,

Одслужена биће, што окове кида,

Страшна панахида.

О витези српски ! пепелишта тавна,

Походиће тада наши милијуни,

Место тужних звона хориће се трубе,

И наши плотуни

И није далеко дан када ће српски витезови избити на наше старо зетско Приморје, и када ће се из њиних пуних мушких грла захорити глас ослобођења зазидане и угушиване Србије: Море! Море!

За пет стотина година растрзани, гажени, злостављани Балкан није видео већих и судбоноснијих дана. За сто година Христовим мукама намучени Српски Народ није учинио већи и одсуднији корак у напред. Балкански народи били су доживели само делимично ослобођење, полу-слободу, увек зависни од милости и интереса великих и силних. Оно што се зове Европа, а што је у ствари скуп међусобно суревњивих, грабљивих и бездушних силника, не могућ дa се погоди око поделе плена, налазио је свога интереса да вештачки држи у животу живу лешину што се зове Турска, која је била ругло и стална опасност по цивилизацију. Европа, која је данас зајмодавац, берзијанац и индустријалац, бацила се у експлоатацију Турске, која је од своје стране још бездушније и свирепије експлоатисала своје хришћанско робље. Одрекавши се свих својих традиција, Европа је слалa своје флоте у турске воде кадгод су били у питању бедни интереси њених концесионара и лифераната у Турској, а остајала је слепа и глува када су се вршили периодични покољи Старо-Србијанаца, Маћедонаца и Јермена. И по хуманости xpишћанске и цивилизоване Европе, која је лажним интересима мира покривала своју себичност и грабљивост, Балкан би данас био једно велико гробљиште.

Али балкански народи, изучени у великој школи патње, дигнути на ноге својим прегнућем, који су радили и напредовали, дошли су најзад до свог пунолетства.

 

Они су увидели да се од Европе немају ничему добром надати, да њихове заваде само продужују живот свирепој и крвавој Турској, и да им спас може доћи само онда када удруженом снагом стану на браник својих права. Они нису више хтели да просе милост од оних који немају срца, нису хтели више голо сажаљење, празне утехе, јалова обећања, но су захтели да буду господари своје куће и своје судбине. И они су своје право положили у своје руке. И што бирократи по европским кабинетима и спекуланти на европским берзама некада нису сневали, десило се: преко ноћ створио се Балкански Савез за ослобођење Балкана. За седамнаест дана балкански народи бацили су на своје границе 750.000 бораца, а то ће рећи, у суровом добу силе у коме живимо, 750.000 добрих живих разлога за своје право, за своју слободу и будућност. Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка улетеле су у Свети Рат, најправеднији од свију ратова који су икада постојали.

Обе слободне земље српске, Србија и Црна Гора, ушле су у рат да продуже свој историјски задатак: ослобођење Српскога Народа. Толико клеветана, понижавана, гњечена Србија стала је на своје чврсте ноге и поносито дигла главу. Они који су веровали глупим причама непријатеља о једној разривеној, завађеној, за отпор и живот неспособној Србији, добили су прилику да се увере о противном. Србија је изненадила и оне најбоље синове своје који су имали слепу веру у њу. Преко ноћ је нестало све што је ову земљу делило, и цео народ затреперео је као једна велика и моћна душа. На сва звона по сеоским црквама, једне септембарске ноћи, подигла се цела Србија, села и вароши су остали без људи, хиљаде и хиљаде су похрлиле под заставу и на јужној граници се за неколико дана слило 300.000 људи, да понесе слободу вековном робљу.

И отпочео је велики рат за слободу. Као плаховити горски потоци у пролеће прејурили су српски витезови преко уских граница Србије, и елементарном силином којој се ништа на свету није могло одупрети надрли су у земљу плача, у истинску долину суза, која се зове Стара Србија. Муњевитом брзином прегажени су арнаутски дивљаци и турски варвари, и расковани и ланци вековноме робљу. И видело се чудо које у скептичној и меркантилној Европи давно се није видело: шта све може да учини један народ који решио да мре за слободу. Српски војници су се борили као лавови. Цели пут, цели оружани окрузи, у страховитим бојевима на Мрдарима, код Куманова, до Новог Пазара, код Велеса, код Прилипа, срљали су слепо у напред, у киши куршума и шрапнела, пред разјапљеним чељустима топова и митраљеза, не уступајући никада ни стопу, скачући преко лешева, хватајући се за гушу, и ваљући се по крви и блату са варварима. Онај дивни србијански сељак, који је својом крвљу и знојем пошкропио и створио данашњу Србију, потомак оних који су први на Балкану дигли крваву заставу буне, облагорођен школом и слободом, задивио је и оне који су знали његову неизмерну животну снагу и силно прегнуће. И скамењена Европа је са запрепашћењем видела чудо: како пред шумадијским сељаком у опанку и у суром сукненом оделу, бежи у дивљем топоту и од страха избезумљена турска војска, од које је некада свет дрхтао и која ужива глас једне од најхрабријих и најопаснијих војски које данас постоје. И гинуо је не само сељак но и варошанин, миран грађанин у коме је на бојном пољу проврела стара заспала хајдучка ћуд предака, интелигенција, школска младеж, – сви они су гинули. Официри српски, родољубиви, храбри, честити официри, предњачили су примером, излагали се први пред смртоносном ватром, дајући снагу и пример хиљадама које су иза њих јуриле напред, падајући као снопље, тако да су цели пукови остајали без команданата и командира. Владалачка кућа, изникла из народа и која је везала сву своју судбу са народом, била је међу народом. Стари Краљ, негдашњи усташа у Босни, доживео је да се оствари велики сан његовог великога деда, и крунисао је своју поштену, родољубиву и уставну владавину триумфалним уласком у Душаново Скопље. И оба његова сина и будући краљ Србије, који је био на челу победоносне главне армије, и Краљев брат, који је водио српску коњицу у страховитом гоњењу Турака од Куманова до Велеса, и Краљева кћи, која је са далеког Севера дошла као нова Косовка Девојка да вида ране косовским осветницима, – сва народна владалачка кућа чинила је своју пуну српску дужност. Цела земља, сви, сви, сви су чинили своју дужност – младо и старо, и мушко и женско, и колиба и престо, и село и варош, и војска и грађанство, и црква и школа, све је било на свом месту и дало све што је могло дати. И свет је могао да види шта све значи и шта је све у стању да учини један народ одрастао у слободи, који хоће да живи и који је у стању за свој живот да мре.

Велико дело народног ослобођења, херојски започето пре сто година, примиче се своме крају. Када је 1804. године у Шумадији метнут први угарак у турске ханове и агинске конаке, и када су пропланци Венчаца, Букуље и Рудника почели одјекивати од устаничких пушака то није била само мала буна бедне раје једног турског пашалука но почетак ослобођења целог српског народа. И онда када су шумадијски сељаци са пушкама шкљоцарама и трешњевим топовима устали противу страшног царства турског које је својим гвозденим шакама држало силне народе у Европи, Азији и Африци, народни певач је осетио сву историјску величину догађаја, и у његовој песми гавранови, који се са мишарског разбојишта враћају крвавих кљунова и крила, гракће удовици турској:

Рани сина пак шаљи на војску,

Србија се умирит не може!

Србија се, одиста, није умирила и себично уживала плодове свога ослобођења. Њена слобода била је само почетак српске слободе. И као када се камен баци у мирну воду, па се из првога маленога круга на воденој површини шире све већи кругови, тако се слобода српска из Шумадије ширила на остале и околне крајеве српске. После Шумадије дошао је на ред остатак београдског пашалука, затим окрузи на Морави и Тимоку, 1878. један знатан део Старе Србије. Млада Србија, Нова Србија, та мала земља која је у свим својим невољама сачувала своју велику душу, није престајала бринути бригу за цело Српство, истрајно и предано кућила је општу народну кућу, и ево сада цела Стара Србија, знатан део Северо-Западне Маћедоније и један део старе Зете улазе у Србију, у Већу Србију, – идући увек главном циљу: ка Целој Србији.

***

Ови светли и свети дани, када човек осећа понос и срећу што је Србин и што припада нараштају који изводи тако огромно дело, бележи и Српски Књижевни Гласник. Он је постао у једном мрачном и жалосном добу, када је Србија преживљавала тешке дане, и када су слаби духом и душом падали у немоћно очајање. И онда су се око овога листа окупили људи који су имали веру у Србију и: у српски народ, и који су то стално и убеђено проповедали. Данас догађаји су дали потврде тој вери, и она је захватила цео наш свет, и постала општа Српска Вера.

Велике ствари чине се данас, а велике ствари имају још да се чине. И у овом свечаном часу када цео народ кује своју срећу и ствара своју нову историју, нека три пута буде благословена племенита крв српска што је нештедно проливена за сиње робље старо-србијанско и маћедонско! Нека је част оним дивним херојима нашим, знаним и незнаним, који крвљу својом натопише равнице Лима, Лаба, Мораве и Вардара и који својим гробовима обележише границе веће и срећније Отаџбине! Нека им је слава за вечита времена што нашем народу спраше љагу са образа, што нам за навек утврдише веру у нас саме, и извојеваше нам поштовање и оних који су зло о нама говорили!

И нека за навек, за далека поколења, остану у успомени ови светли и свети дани величанствене епопеје Народнога Ослобођења, када је рујна светлост слободе, радости и наде обасјала нашу велику, нашу лепу и милију нам но икада Земљу Српску!

Јован Скерлић

Српски књижевни гласник, број 9, 1912,

Београд, стр. 641–648

Из књиге Дај нам Боже муниције