ММФ – Цивилизовани утеривач дугова

ММФ је, суштински, представник клуба поверилаца и њихових интереса, и ту је почетак и крај његове улоге.

[…] Влада Србије, као и већина саветодаваца, одушевљени су сарадњом са ММФ-ом, тим више што ће ММФ послужити и као изговор за серију непопуларних мера које тек следе. Превладава веровање да је ММФ глас разума и бољи чувар интереса Србије него што је то њена влада. Ако се буду поштовали мудри савети ММФ-а, домаћа економија би могла брже изаћи из кризе. Од ММФ-а се очекује и да спречи уобичајено предизборно финансијско шенлучење о трошку домаћих пореских обвезника и на рачун будућности. Чини се и да су синдикати склонији да више верују странцима из ММФ-а него било ком домаћем званичнику. У Србији, аргументи који се изговарају на енглеском језику увек имају већу шансу да буду прихваћени.

[…] Пут Србије у економски суноврат започео је убрзо после октобарских промена. То је пут који је ММФ систематски инспирисао и охрабривао, исто онако како је то радио свуда где је имао приступ и где је могао да утиче на економску политику. Под утицајем ММФ-а и домаћих либералних економиста, а следећи мантру приватизација – либерализација – дерегулација, Србија је прихватила модел којим је систем доведен на руб економске пропасти.

ММФ је својим јавним саопштењима годинама подржавао домаћу економску политику, поготово погубну монетарну политику Народне банке. У тим хвалоспевима је занемаривано да су и инфлација и реалне каматне стопе биле годинама највеће у Европи и да су управо монетарна политика и политика прецењеног динара биле генератори разарања трговинског биланса и магнет за шпекулативни капитал.

ММФ није имао крупних примедби ни на скандалозну пореску политику која је систематски кројена у интересу најбогатијих и најмоћнијих компанија, банака и појединаца. ММФ-у је једино и увек сметало трошење државе, док је углавном игнорисао фундаментални узрок домаћих економских мука – раст приватне потрошње финансиран задуживањем привреде и грађана.

Парадоксално је с друге стране, да се и поред тога најбоље анализе домаће економије могу наћи баш у опсежним аналитичким папирима ММФ-а. У њима јесте било забринутости за економске процесе, било је и указивања на ризике са којима се Србија суочава, али све то, увек са великим, превеликим закашњењем. Осим тога, и та окаснела забринутост исказивана је са довољно резерве, па се могла тумачити како се коме допада.

[…] ММФ је ефективно, саучесник у економској пропасти Србије, а чињеница да је данас и њена кључна тачка ослонца, не може променити ту фундаменталну чињеницу. Да ли је реч о идеолошком слепилу ММФ-а, или о добрим намерама а лошем стицају околности, или о разрађеном и увежбаном сценарију, сасвим је свеједно. Србија је потонула у дужничко ропство, ММФ је њена судбина и не види се како би тај однос могао бити промењен.

Важно је разумети да ММФ није развојна институција и да нема обавезу да брине о просперитету и интересима Србије. Грађани на изборима не гласају за ММФ, нити је ММФ присилио Србију на сарадњу. Србија је сама тражила помоћ и новац ММФ-а и тај свој трагични пораз чак прогласила чином велике мудрости.

Циљ ММФ-а је увек исти – битно је очувати стабилност финансијског система и његов капацитет да враћа иностране дугове. ММФ је, суштински, представник клуба поверилаца и њихових интереса, и ту је почетак и крај његове улоге. Охрабривање распродаје државне имовине је мера којом се тај циљ сигурније остварује, али се њиме намеће и неолиберални економски образац. На ком нивоу плата или пензија, или на ком нивоу беде ће Србија дугове враћати, није проблем ММФ-а. Нема сумње да је то лакше урадити на нивоу ниских личних примања и ниске буџетске потрошње, па је фокусираност ММФ-а на ограничење плата и пензија апсолутно разумљива.

Иако је теза о кривици или „кривици“ ММФ-а само академска тема, њено отварање може послужити да се место и улога ММФ проблематизују, или бар објективизирају. То је истовремено и тужна илустрација проблема некомпетентности, дезоријентације и сервилности, и она отвара питања о стању нације којој је континуирано старатељство у свим областима, изгледа, неопходно. И на крају, није ММФ проћердао кредите и приходе од продаје државне имовине, то је учинила Србија сама, без помоћи и при чистој свести. Дуг је стигао на наплату, а са њим и дискретни и цивилизовани утеривач дугова.

Аутор: Небојша Катић

Из књиге Из другог угла