fbpx

Реч на обарачу

У својој најновијој књизи Медији и Трећи светски рат, професор и дугогодишњи новинар, Слободан Рељић, пише о пропаганди, историји спина, професији, свести, технологији манипулације, Косовском миту…

СЕР Џон Милтон је 1644. године у британском парламенту грмео да моћ шта је истина, а шта лаж, не сме више бити дата у руке неколицине неписмених и конзервативних људи. И да се метафора, као “најдрагоценија роба, не може узимати и тумачити буквално.

У својој најновијој књизи Медији и Трећи светски рат, професор и дугогодишњи новинар, Слободан Рељић, у осам поглавља пише о пропаганди, историји спина, професији, свести, технологији манипулације, Косовском миту, разбијању Југославије, и злој коби медијске природе.

Уз тврдњу, да је пропаганда, коначно, прогутала слободу штампе, а новинаре претворила у ратнике, посвећени истраживач закључује да је свет пропаганду као “непријатељско” оружје открио у Првом светском рату. О томе 1939. године пише теоретичар Харолд Ласвел и подсећа да су немачки генерали, користећи технике манипулације, објашњавали свом народу како нису изгубили рат.

Западна медијска индустрија је пре пола века дигла руке од истине, тврди аутор. Корпорације и комерцијализација успели су да успоставе нови систем вредности. Абрахам Линколн је 1863. године упозоравао да је демократско друштво губило осећај да систем владања који себе назива демократија мора бити “власт народа, од народа и за народ”.

Рељић у својој занимљивој књизи коментарише да је седамдесетих година прошлог века још тињала нада да новинар има шансу “да се одржи усправним пред свим што га негира”. Тај последњи отпор букнуо је 1968. године, а као повод се узима срамни однос и немоћ слободне јавности око бруталног и аморалног Вијетнамског рата. Медији су, тада, покушали да се рат социјално легализује и претвори у нормалност.

Нови светионик новинарства је чувена афера “Вотергејт”. Амерички председник Ричард Никсон поднео је оставку у августу 1974. године, када су га новинари аргументовано оптужили да је ометао истраге провалништва, користио државна средства за потребе своје политичке партије и нечасног порицања властитог учешћа у другим противзаконитим или недоличним активностима. Новинари “Вашингтон поста” Боб Вудворд и Карл Бернстин написали су књигу о томе, све је у мит 1976. године претворио Холивуд када је снимљен филм “Сви председникови људи”.

У октобру 2014. “Русија данас” отвара представништва у 29 земаља, међу којима је и Србија, јер Русија Владимира Путина показује да је научила медијску лекцију од Америке која је деценијама трошила милионе долара на пропаганду, и спиновање, на локалним језицима. И на тај начин, са успехом, пласира своје виђење догађаја на планети.

“Раша тудеј”, и читав механизам који стоји из овог амбициозног државног пројекта, поуздан је знак да је “непријатељ научио да се против бојних отрова бори бојним отровима”. На овом моћном руском каналу, свет може да види и друго лице суморне стварности.

У овој књизи онеспокојавајућих чињеница, намеће се основно питање: како ће Србија да се одупре бесомучним пропагандама?

Рељић нас подсећа да је Емир Кустурица у Андрићграду успоставио трајну српску духовну вертикалу: споменик Иви Андрићу на Тргу Николе Тесле, а Петру Петровићу Његошу испред храма посвећеног Светом цару Лазару и косовским мученицима. Речју: држати се сопствених корена. Чувати идентитет, без узмицања.

Слика највећих предака нашег рода у андрићградском косовском окружењу понајбоље показује да народа и нема без његових “историјских поколења”. На крају ове убедљиве, вансеријске књиге, у издању препознатљиве београдске издавачке куће Catena mundi, доследни теоретичар Слободан Рељић пита: Да ли победник у тоталном рату може да сагледа све димензије и бесмисао Пирове победе?

ВИРУС У КРВОТОКУ ЗАПАДА

НИЈЕ мали број савремених теоретичара који верују да је појам “спин” у јавност стигао од енглеског писца Џорџа Орвела, путем његових чувених дела “1984” и “Животињска фарма”. Рељић тврди да је “спин” (вртети, окретати) смртоносни вирус у крвотоку западних либералних вредности.

Аутор: Миломир Краговић

Извор: Вечерње новости

mediji-i-treci-svetski-rat