У спомен на Жарка Видовића

Синоћ, у 95. години живота, упокојио се Жарко Видовић. Као малу споменицу на његов велики живот преносимо текст Владимира Димитријевића.

Ретки су људи чији је живот скоро свечовечански, који се састоји од много живота, и који су, после свих вртложења историје што су их немилосрдно носила собом, сачували себе чистим и чедним, са „очима изван сваког зла“, очима које гледају као да су тек ушле у постојање. Један од таквих је и Деда Жаре.

Као млад и пун идеализма, постао је, у Загребу, левичар, који је веровао у социјалну правду као меру и проверу људскости. Затим га је Други светски рат бацио до улаза у адско гротло Јасеновца, кроз чију бодљикаву жицу је гледао своје сународнике, на смрт осуђене, да би њега „одвело“ у концлогор у Норвешкој. Онда бекство из логора у Шведску, повратак у Титову Југославију, где је, сасвим невин, ухапшен и бачен у затвор… Факултет, универзитетска каријера, гоњен због слободе мисли, Сарајево, Загреб, Београд… Среће оца Јустина у Ћелијама, и среће, кроз њега, Христа. Остане без сина, али жив и животан, непрекројен патњом; само још мекши, блажи, љубвеобилнији… Очи, које су се нагледале мука, и даље сијају… А све ово о њему сазнајеш у фрагментима, успут, узгред, јер он није опседнут собом, није егоцентрик који прича само о себи… То јест, и кад прича о себи, он прича о Другоме, и воли ближњег као самог себе – не зато што воли себе, него зато што зна да је ближњи његово истинско „ја“.

Шта сам научио од Жарка Видовића?

Од Жарка Видовића сам научио да је завичај смислом преображен предео, и да је етика – уметност уређивања жилишта, обитавалишта, и да је морал завичајна обичајност (зато у велеграду скоро да и нема морала, јер Паризом, како рече Бодлер, можеш да луташ месец дана, а да не сретнеш никога познатог). Он нам је показао да је титокомунизам рушио наше завичаје не само насиљем, него, нарочито од шездесетих година 20. века, американизацијом, тако да смо живели у мешавини ГУЛАГ-а и Холивуда. И заиста: недавно објављена књига Радине Вучетић, „Кока-кола социјализам“, показује да је титоизам био, кад је култура у питању, америчка верзија комунизма. У политици, тоталитаризам, у култури – нихилистички плурализам (привид слободе, наравно). У разговорима Љубе Јандрића са Ивом Андрићем, жали се писац колико нам је телевизија, пре свега филмски програм, американизована. Било је то „златно доба“ Титотопије, када је транзистор уништавао последње остатке матерње мелодије, и када је „Бијело дугме“ производило „пастирски рок“, упорно доказујући да је село умрло, и да ће бити рециклирано у нешто друго, нешто модерно, у „зомби“-стилу…

Жарко Видовић се, пишући „Романе Ђорђа Оцића“, надао у обнову наших завичаја као обнову парохија при храмовима. Наравно, од тога, бар за сада, нема ништа. Уместо повратка светосавске, заветне побожности, добили смо „евроинтеграцијско православље“, које је безавичајно, јер, добрим делом свога клира, служи Империји.

Уместо закључка

Свему нас је учио: Платона је одбранио од магијског неоплатонизма, и указао да је његова мисао припрема за Откровење, Његоша нам показао као заветног, а не као песника епске сујете, објаснио да је Христос Своје Тело и Крв дао као Хлеб и Вино јер су и пшеница и грожђе биљке, а биље живи не убијајући да би се хранило, указао да је основа метафизике гордост која рађа страст, а страст прождире стварност у жељи да њоме господари („Знање је моћ“ је основа фаустовског духа Запада)… И учећи нас, увек био скромни, благи, добри наш Деда Жаре… Видовити Видовић, светиља србске мисли…

Европа Христова, за коју се, као заветни Србин, Жарко Видовић борио и бори, данас је, бар на први поглед, недостижнија од далеких галаксија. Па ипак, он, „усправан међу рушевинама“, зна оно што је знао и један руски калуђер када је бољшевицима рекао:„Ви ћете победити, али после свих победника победиће Христос“. Одатле на лицу Деда Жарета непрестано бди чедни осмех учесника у Победи.

Вјечна му памјат!